23.07.2017.

Demoni u meni.

Rekao si da ti treba vremena da  razmisliš. Samo to. Par dana, možda dva, tri. Ne znaš. Neodređen si. Puštaš me da sumnjam. A to mi se ne sviđa. Znači da ti nije stalo sa kojim demonima ću ja morati da se borim dok budem čekala. Jel ti to mene pripremaš za kraj? Sa kojim pravom od  mene tražiš da živim u neizvesnosti?


Danima me povređuješ, a ne vidiš to. U sobi mi se noću umesto senki igraju strahovi. A iznad moje glave je strepnja. Ti hoćeš da odeš? Jel za to potreban ovakav uvod i teatralnost? Idi. Znam ja da ljudi odlaze stalno.

Od mene očekuješ razumevanje. Previše toga očekuješ od mene. Ostavljaš me u agoniji a stalno govoriš da smo zajedno u svemu. Ne igraš fer. Ja ne volim kad nije fer. Koristiš reči koje ne volim, ophodiš se prema meni kao prema strancu. Zaboravljaš na moju emotivnu stranu i lomiš ono što sam godinu dana stvarala, pažljivo, ulažući ljubav, suze i znoj. Idi. Ne mogu te držati. Ne želim da ostaneš jer ja to želim. 



Ne znam šta ćeš zateći kad se vratiš. I toga se pomalo plašim i sama. Znam da ja neću biti ista. Gledaću u daljinu, možda u budućnost. Oči će mi biti tamne i natečene od plača. Možda zatekneš moj donji veš, poneku knjigu i šolju za kafu. Moje snove, želje i nade utkane u tvoju posteljinu. Ali mene nećeš zateći. Možda zalepim poruku na ogledalu, i ponesem svoj neseser iz kupatila. Ništa drugo mi ne treba. Sve drugo si ti uništio, nepromišljeno i lako. Time si pokazao da ne ceniš trud, da ne poštuješ moju ljubav, da ti nije stalo. I onda...bolje da se ni ne vraćaš. Ne znam kog ćeš demona zateći u meni. 

Нема коментара:

Постави коментар