15.12.2017.

Tri pasusa za kraj.

Pisala sam o tebi i kada nisi postojao. Bio si negde i neko, nešto i nekome, ali ja za tebe nisam znala. Vetrovi su šaputali tvoje ime kad god sam sama šetala gradom, ali se sudbina nije pobrinula za nas.  Bila sam hrabra, pa sam i tako tužna, verovala da postojiš, negde. Da si na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, kao i ja, i to sam znala! Ali od mene su jače sve te staze kojima kroz život koračamo. Nisi me dovoljno želeo, nisi me dovoljno dozivao. Bila sam blizu pa daleko, sve u isto vreme. A onda si se pojavio, onda kad sam ljubav počela kroz osmeh da delim, svima a posebno sebi. Jer, ne možeš imati ljubav u sebi ako je nemaš prema sebi.


Želela sam da me voliš čisto i naivno kao dete, a opet da umeš da stegneš, podigneš i nosiš...sve moje stahove, nadanja, htenja i želje. Moram da kažem da ti je sve to bilo preteško. Nikada dovoljno nisi bio blizu, moj svet je bio otvoren a ti si uporno zatvarao vrata sa pogrešne strane. Taj vrt, u kojem smo mogli zajedno da uživamo ti si upropastio. Posadio si sumnju, iščupao korenje, pokupio cvetove a ostavio suvo lišće da istruli.  


Ja sam tebe slušala kada si govorio o životu. Jednom si rekao da hoćeš mini verziju mene, i ja sam poverovala u to. Jednom si rekao da želiš da živimo zajedno, da se budimo zajedno, da brineš o meni i da nazivamo zvezde poljupcima dok ih brojimo. I ja sam verovala u to. Crv sumnje sve izgrize. Pomalo. Postepeno. Pa kroz te rupe onda ulaze i druge sumnje, čekanja, laži...Izađe sve lepo, a ostane ružno. Pa to onda boli, ne prestaje. Ti ne razumeš zašto boli, ja ne razumem zašto se nanosi bol. Tu se rastajemo. Sve što si uradio, sebi si uradio.






1 коментар:

  1. Uff, ovo je jedan tekst koji je mene ostavio bez daha. Ja, ne znam šta bih rekla. Čitajući ove pasuse si dotakla neke tačke moga srca i hvala ti na tome. Svaka čast za divno pisanje i želim ti puno sreće dalje ❤️❤️❤️

    I follow you: Visit and follow ----> Marija's blog

    ОдговориИзбриши