20.02.2018.

Pred očima.

                            
           http://kvtes.tumblr.com/image/148839104845

Kako se sve na svetu poklopi kad treba i kako treba a da toga nismo ni svesni. Eto, ti si mi sve vreme bio pred očima. Međutim, nisam te videla. Magičnim načinom konačno sam otvorila oči. I nemaš pojma koliko sam zahvalna na tome, na tom osećaju da sam konačno tamo gde treba da budem. Ne znam ko je više lutao od nas dvoje. Ja sam pokušavala da opipam sopstveni puls, da shvatim šta želim. Kako nisam ranije shvatila da zapravo želim tebe? Tebe, koji si sve vreme bio tu, pred mojim očima. Bilo je previše mračno da bih te videla. A sada i kada zatvorim oči vidim beskrajnu svetlost koja me vuče ka tebi.

Evo, danas su rekli da neće biti sunca. Ali meni sija od kad sam se probudila. Sami biramo kako ćemo da gledamo na stvari. Ako se nešto ne dešava još ja znam da je to zbog toga što čeka pravo vreme. Najbolje stvari se uvek dešavaju u pravo vreme. Kao i mi. Zahvalna sam na osećaju koji nastaje u meni kad si mi blizu. Zahvalna sam na svemu što mi se desilo od kad si mi se desio. Zahvalna sam na uzdahu koji mi se otme kad me poljubiš. Zahvalna sam na tome kad vidim da uživaš u meni. I taj niz zahvalnosti se samo nastavlja tokom čitavog dana. 

Utišali smo strahove, pojačali emocije koje gajimo jedno prema drugom. I sad ništa drugo sem ljubavi ni ne čujemo. Nisam htela da me poljubiš, a želela sam to. Nisam htela tvoj dodir, plašila sam se da ćeš da me povrediš. Nisam želela da te gledam, jer znala sam... zaljubiću se, i u tvoj pogled i u tvoje grimase, u tvoje pokrete, u to kako nasloniš ruku na sto, u to kako se nasmeješ pa izbegneš da kažeš zašto si se nasmejao... Nisam smela da te pustim unutra. Unutra je bio haos. Ostala je pustoš, polomljeni delići od stakla svuda okolo zariveni. Nisam smela da krenem tim novim putem, a onda se pojavila svetlost i ja sam znala da sam stigla tamo gde treba da budem. 




   

Нема коментара:

Постави коментар